Императори Сверуски

Потомство:
Елизабетза Александровна; Николај Лукас.

Александар І Павлович (рус. Александр І Павлович; Санкт Петербург, 23. децембар 1777 — Таганрог, 1. децембар 1825) био је руски император који је током своје владавине (1801—1825) проширио територију Русије. После пораза Наполеона у Русији 1812, имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и један је од главних иницијатора стварања Свете алијансе 1815. године. Успешно је ратовао против Османског царства и помагао српским устаницима. На престолу га је наследио млађи брат Николај І Павлович.
Рођен је у Санкт Петербургу као син великог војводе Павла, касније и цара Павла І Романова. Мајка му је била Марија Фјодоровна. Александар и његов млађи брат Константин су у младости живели на двору своје бабе, Катарине Велике. Неки извори тврде да је Катарина планирала да лиши свога сина Павла наслеђа. Александар је на слободоумном двору своје бабе упијао принципе Русоове филозофије. Међутим, од свога тутора, гувернера Николаја Салтикова, упија традиције руске аристократије. Александар се 9. октобра 1793. године, са свега 15 година, оженио Лујзом Баденском, која је узела име Елизабета Алексејевна. Катарина је умрла новембра 1796. године, пре него што је стигла да Александру завешта престо. Тако је на престо дошао Павле. Непопуларна Павлова политика створила је новом цару широку опозицију. На цара је 1801. године извршен атентат, инспирисан од стране Енглеза, незадовољних тзв. Лигом неутралних, формираном од стране руског цара. Лига је окупљала државе које се, након изласка Русије из Друге коалиције, нису желеле мешати у рату Британије и Француске. Александар се налазио у палати у тренутку атентата. Историчари и даље расправљају о његовој умешаности у атентат. Чињеница је да је у тренутку очеве смрти био спреман да преузме престо. Дошао је на власт 24. марта 1801. године у Кремљу. Крунисан је 15. септембра.

Извор: www.wikipedia.com